16/04/2026
Celu priču možete ovde pročitati:
Interesantna priča o poreklu imena sela Dojkinci (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji, priča ,,Dojkinci'', 2012):
U XVIII i XIX veku u predelima oko Širokih luka krstarila je hajdučka družina, strah i trepet i trn u oku za Turke. Nepregledne staroplaninske šume predstavljale su im sigurnu zaštitu. Jedne godine sukobile su se velike grupe hajduka i Turaka i na turskoj strani izginulo je mnogo ljudi. Većina hajduka je uspela da umakne, a razjarena turska horda krenula je ka najbližem selu sa namerom da, zbog gubitaka, svako kaursko biće stavi pod sablju. Ubrzo su se ukazale kolibe plotare od pletenog pruća, pokrivene snopovima ražene slame. Selo je bilo zaklonjeno od vetra i zaraslo u gustu šumu i pavitnjake. Naspram seoceta, na jednoj ledini, Turci razapnu čadore sa namerom da se odmore posle gonjenja hajduka. Izgladneli kao vuci pošalju stražare u selo sa naredbom da se pripremi bogata trpeza. Posle ručka i odmora nameravali su da selo spale i sravne ga sa zemljom jer su pretpostavljali da hajduci u njemu imaju svoje jatake. Neki meštanin Dojča je dobro znao turski pošto je mnoge godine proveo u Stambolu. Došao je pred šator turskog zapovednika, dugo se klanjao i poželeo mu dobrodošlicu. Osetio je zlobne namere došljaka pa je smišljao način kako da ih odobrovolji. Dojča je po prirodi bio veseljak, imao je smešne pokrete i dar za mimiku. Znanje jezika mu je pomoglo da zasmeje i zabavi Turke. Žene su po naredbi Dojče ispekle najlepše pogače, donele najboljeg masla, a ubrzo je stiglo i jagnjeće pečenje. Pored dobrog jela, veseli i pripiti Turci skoro da su zaboravili zašto su i došli. Uz bogate poklone uzjahali su konje i vratili se otkuda su i došli. Zahvaljujući snalažljivom gorštaku naselje je ostalo nepokoreno i nepopaljeno. Naširoko se o svemu pričalo i prepričavalo, pa je zbog zasluga koje je imao Dojča, odlučeno da se selo nazove Dojkinci.
