Stan, smeštaj, soba u Kikindi

04/07/2026

Reč "Salaš"
potiče od madjarske reći "Szallas" (na srpskom "smeštaj"). U zapadnim zemljama zovu ga ranč, farma. Kod nas poljsko imanje sa kućom i ekonomskim zgradama. Salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Upravo ovi uslovi uticali su na transformaciju salaša kroz vremena. Na samom početku njihovog nastajanja prvom polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije prelaskom na ratarstvo, salaši su se pretvarali u kuće, slične onima koje su se gradile na selima. Tako vremenom su se povećavali , stvarajući veće ili manje grupacije sa osobenim načinom života. Salaše su gradile sve etničke grupacije na teritoriji Vojvodine unoseći bogatstvo različitosti i multietničnosti Vojvodine. Ipak, zemljoradnici su vremenom postajali sve mobilniji, naročito kada je traktor ušao u upotrebu, zatim nedostatak tvrdog p**a, struje, telefona, dolazi do odlaska mladih u veće urbane centre, dolazi do starenja postojeće populacije koja nastavlja život na salašima. To je jedan od razloga većeg ili manjeg napustanja salaša i njihovo propadanje.
Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini. U rekonstrukciju salaša ulaže se veliko zalaganje a vlasnici se uglavnom trude da što vernije dočaraju nekadašnji izgled. Rečju-salaši ponovo postaju stvarnost, atrakcija i mesto koje trba posetiti i prikazati.
Naravno nije svuda tako, još uvek ima puno starih autentičnih salaša, čiji vlasnici u novom vremenu tranzicije usled nedostatka novca nisu u mogućnosti adekvatno prikazati svoje oronule bisere Vojvodjanske ravnice.
O salašima:
Svaki bi čovek voleo da zivi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tacno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne moze da opstane bez rurarne. A ova bi pak bez gradske uvek mogla. Nasi predci " Panonci " ziveli su u zemunicama, koje su kasnije zamenuli pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kako su se nekad pravile a i danas se jos moze naći kuće od naboja, sa tršcanim lako zapaljivim krovom. Ljudi lako prelaze iz jednog stana u drugi ali kuću teško ostavljaju i zaboravljaju. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom i salašima kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i sigurnosti. Kazu da je najčesci san svakog stanovnika ove planete da zivi u svojoj kući sa avlijom-dvorištem neostvarljiv, jer jednostavno na zemljinoj kugli nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat jedan salašar ? Kada su paori svoja domacinstva izmeštili van sela ili grada, da bi bili blizi zemlji, bili u smislu produktivniji u svom poslu, nastali su salaši. Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo zuto klasje zita, oda su salaši ostrva u ravnici. čardaci, ambari ni na nebu ni na zemlji, panonske "nojeve barke" sa autenticnim primercima ljudi, zivotinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, individualnosti, bezkonfliktnog zivota. Izvorište zdrave Vojvođanske mentalne energije. Domaćina salaša ne moze iznenaditi nezvani gost jer se još iz daleka vidi a komšija je opet salašarima uvek bio nešto više i vaznije nego onima na selu. Za grad ni reči nemam. Na salašima se zivelo i radilo u dosluhu sa prirodom, pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruzenje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola prirodne neravnoteze. Kada sa salaša odu ziva bića on će tiho i polako da umre, vraćajući se prirodi. Lepo ali ne dok smo mi tu. Pod istim krovom sobe ( prednja, zadnja, gostinska-čista ), špaz, gonak, podrum, kujna. štala, čardaci, ambar, obor i svinci, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se poneka salašarska crkvica, škola, bircuz. štalu je ponekad teško razlikovati od kuće, sto je znak dubokog poštovanja prema zivotinjama. Zlatno doba salaša je bilo u prošlom veku, do drugog rata. Daleko od naselja, ni selo ni grad ali ipak blizu puteva, lako su svoje proizvode plasirali prema Pešti, Beču ili Beogradu. Najveci broj ih je vremenom proširivan dok su preostali ostavljeni da sami sebi prekrate muke. Umetnost ako je bila trajnija od čeljusti vremena , znala je da nam u pesmi , priči, crtezu, sačuva poneki salaš. Danas posle duge pauze, u svetlu propagiranja " novih " ekoloških vrednosti, svedoci smo svojevremene renesanse salaša. Sada je to salaš- restoran, motel sa strujom i tekućom vodom,apartmanima, konferencijskim salama. Ipak pored svega toga salaši strpljivo čekaju da ponovo budu otkriveni i da širom otvore vrata otkrivajući gostinske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja, jabuka i čiste posteljine. široke su mogucnisti salaša pogotovu za razvoj eko ili zelenog turizma. Nekada se na salašima zivelo teško i lepo a danas bi se moglo ziveti isključivo lepo, za čega imamo sve preduslove.

04/07/2026

Banat
Priča o Banatu ne može biti prava i sveobuhvatna ako se ne spomenu njen narod i graditeljstvo, kuće i ognjišta, đermovi i petlovi…
To je priča o ponosu Banaćana, onome što je nekada bilo svakidašnje, a danas dika, o skromnosti ljudi i životu kakav je bio i kakav se pamti od pre dva veka…
U tom smislu potrebno je upoznati se i sa najatraktivnijim oblicima narodnog graditeljstva Banata – salašima, seoskim kućama i vetrenjačama, ali i svim drugim oblicima koji osavremenjavaju tradiciju kroz turizam.
Salaš.
Pojam „salaš“ mađarskog je porekla, označava tip naselja ratarsko – stočarskog karaktera, odnosno individualno poljoprivredno dobro udaljeno od mesta stalnog boravka. Salaš ipak nije bio samo „komad zemlje“ namenjen obradi, već je imao i odmarališni karakter.
Sinonim za „salaš“ je „tanja“ ili „tonja“, reč slovenskog porekla koja označava parče zemlje ili pustare sa prebivališnim zgradama i ekonomskim prostorijama na kojima i oko kojih su tokom 19.veka, među imućnijim krugovima, kasnije često podizani dvorci.
Salaši su usamljena zelena ostrva, oaze mira, tišine, rada i discipline, neodređeno razasute po atarima vojvođanske ravnice, na dodiru plodnog , ravničarskog tla i blagodarnog plavetnila. Izgrađeni su kombinacijom najpristupačnijih materijala, najpre naboja, a potom od čerpića, pa i od cigle. Krovni crep je u kasnijoj gradnji, iz praktičnih razloga zamenio i danas popularnu trsku. Dugačke, masivne grede i stubovi prepoznatljivi su elementi seoskog graditeljstva. Organizaciono, salaši su predstavljali poljoprivredne mikro celine, na kojima se bavilo povrtarstvom, ratarstvom , stočarstvom, voćarstvom i vinogradarstvom. Zbog svega toga – veština, pitomina, marljivosti, upornosti, miroljubivosti i drugih osobenostima kojima odiše, salaš je klica rađanja vojvođanskog mentaliteta i koncepta života.
Nakon završetka drugog svetskog rata, čitavi kompleksi salaša prešli su u državno, a potom društveno vlasništvo, i time izgubili svoj istorijski, društveni i arhitektonsko – građevinski značaj. Tada su se njihove funkcije i namene uglavnom preinačavale, usled čega su mnogi od njih nestali ili su nekim slučajem zaboravljeni uspeli da prevaziđu nemarnost i nebrigu društva.
Kao nepresušni izvor raznovrsnosti, salaš simbolizuje zdravlje, mir, večnost, tišinu, istrajnost, postojanost. Inspirisan ovim i mnogim drugim faktorima, turizam će pokušati da baš tu dugovečnost salaša produži.
Banat, u odnosu na Bačku, oskudeva u broju zaostalih salaša, na šta je uticalo i plodno bačko zemljište, kao dobar preduslov za život i podizanje salaša.
Etno kuće.
Zbog sličnosti i intenziteta značaja za istoriju, kulturu i turizam danas, etno kuće čine još jedan simbol Vojvodine i Banata. One su pravi primer narodnog graditeljstva panonske ravnice i nosioci kulture življenja i građevinarstva stambenih kuća. Posmatrajući ih, uočava se funkcionalnost i veličina, raspored i namena prostora, njihova društvena i ekonomska praktičnost kao i postojanost materijala koji su korišćeni u njihovoj gradnji. U turističkoj ponudi, etno kuće n**e i kompletno pokućstvo, dakle, sve upotrebne vrednosti jednog domaćinstva, čime se lako mogu svrstati u tematske, odnosno „etno muzeje“.
Etno sela.
Kao prostorni kompleksi ali i turističke destinacije, etno sela se češće sreću u Srbiji nego u Vojvodini. Najčešće, to su imitacije seoske sredine, mnogo manjeg obima koje simbolički prikazuju seosku arhitekturu, ekonomske objekte, način življenja, oruđe i predmete koji su se koristili u svakodnevnom životu domaćinstva. Etno sela su pretežno samostalne turističke destinacije, često su novoizgrađena, ali mogu biti i obnovljeni autentični objekti stavljeni u funkciju turizma.
Vetrenjače
su objekti autentične seoske arhitekture, koji su u svojoj osnovnoj funkciji preteča mlinske industrije na ovim ravničarskim prostorima. Da nije ravnice, bez brzih vodenih tokova, kao i čestih i jačih vetrova, postojale bi i njene srodnice – vodenice ili suvače.
Vetrenjače su imale veći učinak u odnosu na suvače. U vreme jakih vetrova, koristila su se i po dva para kamenova , kako bi u isto vreme mleli i pšenicu i kukuruz. Mlinovi na vetar, građeni su tokom 18. i 19.veka, po ugledu na holandske vetrenjače. Na teritoriju Vojvodine i Banata, kao građevinsko arhitektonska rešenja, prenete su iz Mađarske.
U starim spisima se može pronaći podatak da su u Vojvodini prema popisu iz 1880. godine popisane 284 vetrenjače. Sve su građene van naseljenih mesta, na kraju sela, i na najuzvišenijem mestu u ataru.
Suvače
su karakteristični mlinovi za 19. vek u Panonskoj niziji. Tada ih je, u Panonskoj niziji bilo oko 50 000. Obično su bile građene sa jednim, dva i tri kola, na uglovima ulica, kako bi im se lakše prilazilo. U Kikindi ih je sredinom 19. veka bilo najviše: 51: tri sa dva kola i 48 sa jednim kolom.
Etno nasleđe se pored svega navedenog , reprezentuje i kroz muziku (orkestre, svirače, festivale), film (festivale), manifestacije koje prikazuju običaje („Bele poklade“), folklor (nošnja) ili specifičnosti kuhinje (kiflijada, štrudlijada, pihtijada, švarglijada, paradajzijada, slanininjada), gradske etno restorane (kao dobre promotere etno nasleđa u urbanim sredinama), ali i stalne ili povremene izložbe u okviru muzejskih postavki ili nastupa na festivalima.
Zapaženu ulogu i značaj imaju etno festivali, između ostalih kriterijuma i zbog odumiranja zanatskog zanimanja. Oni su prilika da se stari zanati ne zaborave, da se revitalizuju i uprkos svemu što ih čini prevaziđenim, održe, a takvi su : berberin, bačvar, kovač, odžačar, krznar, tkač, kujundžija, sapundžija, graver, tokar, voskar, krojač, bombondžija, obućar, opančar, vinar, četkar…
Svaki zanatski predmet rađen je ručno i kao takav je unikatan, pa je u odnosu na industrijski, ekonomski isplativiji i ima veću cenu i vrednost.
U srednjobanatskom okrugu postoje veliki potencijali za razvoj seoskog turizma.
Postoje primeri dobre prakse u Aradcu, Belom Blatu, Torku, Novom Bečeju, Novom Miloševu, Stajićevu i drugim mestima, ali generalno posmatrano, nisu dovoljno afirmisani u turizmu.
Predstavljanje specifičnosti svih zajednica koje dele prostor Banata mogu se sagledati i kroz neke od aktuelnih potencijala i afirmisanih turističkih sadržaja, kao što su :
Vetrenjače – Melenci, Belo Blato,
Suvaca – Kikinda,
Salaši – Mužlja, Slano Kopovo (Novi Bečej)
Restorani – Banatski salaš (Farkaždin), „Trofej“ (Stajićevo)
Etno sela – „Tiganjica“ (Stajićevo)
Etno kuće – „Belo Blato“, Etno centar „Lujza“ (Belo Blato), Etno kuća Elemir, Etno kuća Torak, Etno soba (Jankov most)
Muzeji – Muzej rumunske duhovnosti (Torak)
Vinski podrumi – „Tiska perla“ (Novi Bečej)
Događaji – Etno festival „Banatska priča“ Bagljaš (Zrenjanin), Banatske vredne ruke(Zrenjanin), Kiflijada (Aradac), Štrudlijada (Novo Miloševo), Paradajzijada (Lukino selo), Svetsko prvenstvo u kuvanju čobanskog paprikaša (Melenci)…Svetsko prvrnstvo u tucanju jajima (Mokrin), Dani Ludaje(Kikinda), Veliko Gospojinski dani (Novi Becej),
Muzika – Ženski harmonikaški orkestar „Meškarke“ (Aradac)
Sport – Banatske šore (Tomaševac)
Zanatske radionice – pustovana vuna, rogoz, trska …
Folklor i običaji Banata
Svi ovi turističi objekti i sadržaji, kao preduslovi i uslovi zadovoljenja duhovnih i materijalnih potreba, mogu da se dožive i ne samo kroz tekst. Zato je sada vreme da pređemo lance i livade, da se provozamo fijakerom, odmorimo u hladovini bagrema uz pesmu slavuja, škripu đerma i miris domaće, snašine kuhinje. A kada vas predveče tamburaši budu pratili uz vino i rakiju, neće biti lako napustiti naš Banat..Ne zato što je lep i što je naš. Već ćete sami reći – još je lepši

28/06/2026

27/06/2026

„Banatske letnje priče“ obuhvataju kulturno-turističku manifestaciju „Kikindsko leto“, koja se tokom avgusta održava na više lokacija u gradu (dvorište muzeja Kurija, Staro jezero).
Lokacije i DešavanjaDvorište Kurije: Centralna tačka kulturnih dešavanja, gde se celog avgusta odvijaju pozorišne predstave, izložbe i književne večeri.Staro jezero: Rezervisano za bioskop na otvorenom i večernje koncerte.
Fijaker: Tokom celog leta organizovane su turističke vožnje fijakerom kroz grad