17/12/2022
KAKVA HUMANOST I DOBROTA !!! ❤️❤️👏👏
Miloš Simeunović besplatno pomaže starim i bolesnim.
Ujutru je kod starice koju su izdale noge... U podne presvlači i hrani zanemoćalog deku... Predveče njeguje dementnu ženu u devetoj deceniji života... Pa onda nazad kod starice uz koju mu je počeo "radni dan".
Pješice, s kraja na kraj grada juri Miloš Simeunović (30), nezaposleni medicinski tehničar iz Užica da pritrči u pomoć starim i bolesnim. O četvoro nevoljnika u poznim godinama trenutno brine, i drugima se nudi da im se nađe pri ruci, usluge ne naplaćuje...
- Da ne bih sjedio dokon pošto posla za mene nema, riješio sam da pomažem sugrađanima koje su stigle godine i bolest. Najprije što volim to da radim... Drugo, uvjerio sam se da zdravstvene institucije ne pružaju svima dovoljnu pažnju, a tehničari iz kućne njege ne mogu sve da postignu - priča Miloš za "Blic".
Zvoni mu telefon...
- Ne, ne, ne dirajte. Rana mora da se previje. Ne smijete sami da se pomjerate. Eto me čim prije - odgovara Simeunović.
U toj humanoj trci hrani, presvlači, previja, prinosi ljekove, na rukama prenosi, vida rane, uvjek uz dozu riječi utjehe i ohrabrenja.
- Ovakve kao Miloš majka više ne rađa. Moja tetka je stara, psihički bolesna, pritom je nedavno operisala k*k. Ne mogu sama ni da je okrenem, kamoli nešto više da joj pružim. Zovi hitnu, zovi bolnicu... ma svi digli ruke od nje. Zovnem Miloša - eto ga odmah. Da ga nije, ne bih znala ni šta ni kako - hvali ga Užičanka Mila Lazić.
Srećan je, istovremeno i tužan što se pročula njegova humanost.
- To mi daje nadu da se dobročinstvo još ceni i veru da se dobro dobrim vraća. Opet, puno je naroda o kome nema ko da se stara, a malo onih kao ja da ponudim i pružim pomoć. Barem kad bih imao automobil... Često me slomi umor, učini mi se da je fizički neizdrživo... A onda me pokrene neka energija ne da mi da stanem - priča Miloš, ograđuje se od samohvalisanja.
Nekima koji na noge više ne mogu i kojima se život primakao kraju, dovoljno je samo da ih Miloš prinese prozoru, da vide sunce, nebo...
- Voljan sam da pomažem, ako treba po ceo dan i noć, ali ni ja ne mogu ovako doveka. U ovoj zemlji sreće nema, moraću uhlebljenje da potražim u inostranstvu - prenosi Simeunović.
Prije nego što ode ima želju...
- Da okupim, nekako organizujem mlade medicinare, bez obzira da li rade ili su nezaposleni, da slede moj primer. Da začnem priču koja će trajati i kada ja budem daleko odavde. Neka im je za nauk svima da će doći u godine kad će im trebati tuđa ruka i pažnja - ukazuje diskretni junak.
