20/07/2026
Једном је Свети Лука Кримски, већ изнемогао од болести и гоњења, примао људе после службе. Пришао му је младић и рекао:
„Владико, постим, молим се, читам правила, али у срцу немам мира. Чини ми се да Бог ћути.“
Свети Лука га је погледао благо и упитао:
„Реци ми, сине, када си последњи пут загрлио човека у болу?“
Младић је ћутао.
Тада Светитељ рече:
„Видео сам много рана — и телесних и душевних. Ниједна се није затворила без љубави. Молитва без љубави је као лек који стоји на полици — исправан је, али не лечи. Бог не ћути, него чека да Га пустиш кроз своје срце до другога човека.“
И посла га да обиђе једну удовицу, заборављену и сиромашну. Када се младић вратио, очи су му биле пуне суза, али лице мирно.
Свети Лука му тада тихо рече:
„Ето, сада си се истински помолио.“
Хришћанство није скуп правила, подвига и спољашњих дела, већ жив однос љубави према човеку. Све духовне вежбе имају смисла само ако кроз њих тече љубав. Без ње, вера постаје хладна, а побожност празна.
Истински хришћанин се не познаје по дужини молитве, строгости поста или знању догмата, већ по способности да види бол другога и да му приђе са милосрђем. Љубав је мерило свега. Где је љубав — ту је Бог. А где ње нема, све друго губи силу.
„Љуби човека — и кроз њега ћеш срести Христа.“
